Borderline

Ti moraš da zaštitiš svoje emocije? Opet, da zaštitiš sebe? Da li je normalno da budem ljuta zbog toga? Čini mi se, u ovom trenutku, da jeste.

 Ja sam sebe pretočila u tebe, potpuno se ulila i kao da si ti postao moj organizam. Koliko puta do sada si me ubio, koliko puta si pokušao da me odstraniš sa sebe? Svaki put si, naravno, time ubijao i sebe.

Ja jesam sisala, oduzimala previše energije, ali nikada nisi bio sam niti bi ikada više morao da budeš sam. Usamljenost bi bila samo neka tamo tuđa boljka.

 Ali! Koliko god ja ulazila u tu patetiku i glumila žrtvu to neće razrešiti naše lance. Svako treba da drži kormilo svog života u svojim rukama i svako je lično i najintimnije odgovoran za svoje odluke i postupke. Tako da, razumem te. Jako dobro te razumem!

 Ti samo govoriš ono što ja ne smem! Hrabriji si od mene! Najdublje u sebi se slažem sa tobom. Nijedna simbioza nije tako ispunjavajuća nego kad si u simbiozi sa samim sobom. I to je divno! Za mene bi to bila pobeda!

Posle toliko godina kretanja u krug sada napokon znam protiv čega se borim.

Prolazila sam kroz razne faze, od poricanja problema, zavisnosti, perioda dobre životne vožnje, preko crnih i očajnih depresija, kada nijedan razlog nije dovoljan da opravda neophodnost vašeg opstanka, do kratkotrajnih perioda bistrog uma spremnog da se uhvati u koštac sa duhovima.

 

Ali ni tada nisam imala jasan cilj pred sobom, jednostavno nisam znala protiv čega se borim. Znala sam da sam to ja, ali šta u vezi sa mnom nisam mogla nikada da definišem.

 

Sada dolazi težak period, ali bar postoji neki cilj. Peglanje emocija, restrukturiranje ličnosti, opraštanje. Sve će biti bolno, sigurna sam, ali isplatiće se samim tim što napokon postoji nada da neću zauvek biti u konstantnoj borbi za malo radosti.

 

Jeste li uhvatili sebe nekad kako razmišljate o nečemu i to vas potpuno zbuni ili ne možete da kontrolišete svoje misli i nije vam jasno zašto se stalno vraćaju na iste pojmove? Šta ste tad osetili? Da li ste se uplašili jer ste pomislili da vaš mozak radi mimo vaše volje i kontrole? I ako je tako, ko će ga onda zaustaviti?

 

Zanimljivi su sve načini na koji nam naša psiha skreće pažnju na neke, nazovimo ih, rizične situacije. Svi znamo da je jedan od primarnih sistema odbrane poricanje ili čak i potpuni zaborav. Malo je teže biti svestan odbrane kada svesno ni ne priznajemo opasnost. Šta se tad dešava?

 

Verovatno ste sebe još češće uhvatili kako maštate o nečemu, ili kako zamišljate susret sa nekom osobom koju cenite i šta biste joj tom prilikom rekli. E pa, velika je verovatnoća da to što biste toj osobi rekli u stvari govorite sami sebi. Pokušavate na taj način da sebe uzdignete i da zadobijete ponovo veru u sebe predstavljajući se na jedan pozitivan način. I to je još jedan od odbrambenih sistema!

Pitam se. Gle čuda!

Kada osetiš jaku mentalnu privlačnost prema nečijoj umetnosti i lirici kako reaguješ? Da li opsesivna potreba da se sa autorom zbližiš pa makar fizički znači da si poput pijavice kojoj je potrebna nova hrana? Da li ti to samo govori da si jedna nesigurna i usamljena osoba kojoj i zračak nade dozvoljava takav polet da sama stvari oživljava?

Čudna je ta umetnost kad malo bolje razmisliš. Toliko misterije oko toga, toliko emocija. Neobjašnjivih, „tuđih“, novih. I samo taj jedan jedini portal ka tebi samom. Da li takav doživljaj ima svako? Naravno da ne. Da li je istog intenziteta kod svih? Naravno da ne. Da li je u pitanju isti medij? Ali i dalje, mi mislimo da smo se približili apsolutu, okrznuli ga njuhom ili pogledom. Osetili ga kako nam se uvlači pod kožu i razliva po telu. Kako nas puni i oživljava. I? Možda se apsolut ne predočava svima podjednako, možda nemaju svi treće oko? I ako nije u pitanju neka transcendentna stvarnost koja negde tamo postoji, paralelno sa našim i svačijim svetom, o čemu se tu radi zapravo?

 Ne mogu da ne primetim da je većina „ostvarenih“ umetnika putujući kroz vreme ili samo stojeći nadahnjivala i druge ostvarene i neostvarene poznata po, ajmo reći, „treperavom duhu“. Da li nam naši „poremećaji“ omogućavaju da osetimo to neopipljivo i neobjašnjivo, tu zajedničku solidarnost svih „poremećenih“? Možda kad izlečimo naše boljke nećemo moći više to da osetimo.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.