Borderline

Pitam se. Gle čuda!

Kada osetiš jaku mentalnu privlačnost prema nečijoj umetnosti i lirici kako reaguješ? Da li opsesivna potreba da se sa autorom zbližiš pa makar fizički znači da si poput pijavice kojoj je potrebna nova hrana? Da li ti to samo govori da si jedna nesigurna i usamljena osoba kojoj i zračak nade dozvoljava takav polet da sama stvari oživljava?

Čudna je ta umetnost kad malo bolje razmisliš. Toliko misterije oko toga, toliko emocija. Neobjašnjivih, „tuđih“, novih. I samo taj jedan jedini portal ka tebi samom. Da li takav doživljaj ima svako? Naravno da ne. Da li je istog intenziteta kod svih? Naravno da ne. Da li je u pitanju isti medij? Ali i dalje, mi mislimo da smo se približili apsolutu, okrznuli ga njuhom ili pogledom. Osetili ga kako nam se uvlači pod kožu i razliva po telu. Kako nas puni i oživljava. I? Možda se apsolut ne predočava svima podjednako, možda nemaju svi treće oko? I ako nije u pitanju neka transcendentna stvarnost koja negde tamo postoji, paralelno sa našim i svačijim svetom, o čemu se tu radi zapravo?

 Ne mogu da ne primetim da je većina „ostvarenih“ umetnika putujući kroz vreme ili samo stojeći nadahnjivala i druge ostvarene i neostvarene poznata po, ajmo reći, „treperavom duhu“. Da li nam naši „poremećaji“ omogućavaju da osetimo to neopipljivo i neobjašnjivo, tu zajedničku solidarnost svih „poremećenih“? Možda kad izlečimo naše boljke nećemo moći više to da osetimo.