Granice
Neke postoje. Neke su izmišljene, isfantazirane. Svaki put kad nju probiješ shvatiš da je u stvari bila realna isto koliko i sto pored tebe.
Jedino što se dolazak do te granice plaća teškim i vratolomnim hodom po granicama tvoje psihe. Koja je takođe ograničena. U ovom slučaju može se reći i stešnjena.
Zašto sam ih napravila? Zašto ne volim sebe? Zašto nisam volela sebe?
Plašila sam se da će snaga moga uma i mojih emocija druge odbiti? Da stvarno za ljubav moram krv da prolivam da bih je zaslužila?
Da li je realno da sam se još kao odojče odvojila od svojih emocija? Da sam se prepolovila? Mislim, zaključili smo da energija postoji. Da li je tako teško shvatiti da može biti toliko jaka da podeli tvoju ličnost, tvoju svest, tvoj pogled?
I stvarno ko da odgovara? Ja? Do sada sam tako mislila. Mrzela sam sebe što sam slaba i nemoćna da se borim sama sa sobom. Što nisam mogla da ostanem integrisana? Mnogi ljudi su imali mnogo teže detinjstvo. Da li je inteligencija prokletstvo?
Kako ne znam ko sam i ko želim da budem? Stideti se svojih emocija, želja, ega. Prihvatati svaki drugi i utapati se. Jer sve je bolje od neznanja, od nesposobnosti. Od mene. Nebuloza.
„Ne traži vitamine u fecesu“
Sjajno!
Ja mogu da oslušnem sebe i da provalim šta mi se sviđa, šta mi prija. Treba samo razlučiti koje stanje je pravo i realno. Koji put će me odvesti do slobode, jer to želim. Iskreno, najiskrenije. Pa šta bude!
Ako treba da patim, budem hedonista, razmaženi i uobraženi, emotivni snob, neka! Ako treba da postanem materijalista, površni, zatupljen čovek, bez intenzivnih emocija, neka!
Ali, to sam ja! Ne postoji samo crno i belo. Postoji integracija. Treba u nju poverovati. Iskreno! Uvek iste greške. Uvek isti obrazac.
Kako ga integrisati?