Borderline

I o.k. Shvatila si. Imaš problem. Mnogo veći nego što si mislila. Tvoja zavisnost nije samo neka prolazna, tuđa stvar. Nije samo posledica. Već je i uzrok.

Treba okrenuti novi list. Odstraniti izazove. Izbegavati spoticanja.

Ali šta raditi sa dosadom? Kako se izboriti sa tim?

Jeste bolje. Mnogo češće imam unutrašnji, iskreni osećaj da sam dobro. Da ću biti dobro. Da sam lepa. Da mogu. I svet izgleda lepše. Pozitivnije.

Ali još uvek ima dana. Dosadnih. Sporih. Neinteresantnih. Kada me sve mrzi i kada sam tužna što tebe nema više. Što te možda nikada nije ni bilo. Što si samo bio jedna savršeno konstruisana iluzija. Koje sam se tako dugo, dugo držala. Ipak mi još uvek nedostaješ. I tužna sam i besna sam što si me izdao. Što si izabrao nešto drugo.

Ipak sam svakim danom sve svesnija da nisi bio dobar za mene. Da ne možeš biti dobar za mene. A sada sam JA na prvom mestu. Bar neko vreme. Dok se ne sredim. Dok ne skockam i razrešim sve zakopavane i razbacane doživljaje.

Ne želim nikog pored sebe još neko vreme. Ne želim da se zaljubim i prepuštam. Još neko vreme.

 

Da li sam danas nešto shvatila, razumela?

Učinilo mi se u nekom trenutku tako blizu, kao da je okrznulo moj periferni vid. Neki zajednički činilac. Nije bio dovoljan uvid da svake nedelje imam novi „projekat“, novu „opsesiju“. Ni to nisam tako videla do danas. Svaki put neko novo interesovanje, intenzivne i obuzimajuće misli o tome. Neprestano razmišljanje i mahnito istraživanje, čitanje, rad. I onda taj zanos samo naglo prestane. Samo se ugasi i projekat se ne dovodi do savršenstva, ne završava se. Niti me ispunjava i sve informacije kao da su izbrisane. Nije važno da ih zapamtim. Važan je bio samo osećaj, vožnja. Kao da ta tema nije ni bila vezana za mene, niti me je stvarno interesovala. To je nešto u meni. Neki osećaj koji tada imam. Zajednički činilac.

Možda si ti u pravu. Možda je to stvarno moja potreba za ličnom validacijom. Za konstantnim dokazivanjem samoj sebi kako umem da se nosim sa svakom novom temom, kako sam inteligentna i sposobna. I onda vidim, zadovoljim taj nemir i sve postane ponovo tuđe, dosadno, nezanimljivo. Potpuno je izbrisano. Svo to istraživanje. Da li stvarno nešto od tih informacija ostane u meni, bude ugrađeno?

Lepo si danas rekao da svaki uvid, svaki racionalni pregled i shvatanje sopstvenog ponašanja mora biti propraćeno emocijom. Ja sam danas sve ovo promislila, postala ga svesna, ali nisam imala emociju. A bez toga nema stvarnog uvida, nema promene.

Tužno je to. U kom delu sebe treba da kopam da bi se racio sreo sa emocijo?. Da bih videla i doživela samu sebe? Da bih mogla da se promenim.

I taj drugi uvid. Još važniji. Taj koji će biti okvir. Taj da postoje dve. Taj „kamen spoticanja“. Koju odabrati? Od koje bežim? Koju treba negovati, a koju razumeti i prihvatiti...